381 60 160 30 30 info@pregovarac.rs

Pregovaranje u suprotstavljanju savremenom terorizmu

teror

Terorizam je postao društveni fenomen. Nikada ranije nije bilo tako raširen i tako opasan za stabilnost država i međunarodni poredak. To su svojevremeno bili sporadični incidenti, dok se danas sve češće radi o organizovanom međunarodnom terorizmu, koji ima ne samo prekogranične, regionalne, već i globalne dimenzije. Teroristički napad na SAD 11. septembra 2001. godine i spektakularno uništenje Trgovinskog centra u NJujorku, koje je odnelo preko 3.000 života, doneli su objavu globalnog rata terorizmu. Do tada neviđena koalicija zemalja udružila se u ratu protiv terorizma širom sveta, a naročito protiv Avganistana i Iraka koji su označeni kao glavni nosioci međunarodnog terorizma.
Stanovište mnogih država je da nema pregovora sa teroristima. Šta je doprinelo takvom stavu? U globalnom kontekstu stvorena je veza između pregovora sa teroristima i odnosa između SAD-a i SSSR-a u periodu hladnog rata. Generalno, gledište spoljne politike SAD-a je bilo da nije pametno voditi pregovore sa SSSR-om, jer lideri država jedni u druge nemaju poverenja, a samim pregovaranjem pokazuju svoju slabost prema suprotstavljenoj strani. Ova politika je bila kritikovana i sa pregovaranjem se započelo dolaskom predsednika Niksona. Međutim, to je bilo neiskreno pregovaranje sve do perioda detanta, koji je počeo krajem 60-tih i poklapa se sa uzdizanjem međunarodnog terorizma i labavije politike prema SSSR-u koji se smatrao razlogom za napredak terorizma kao instrumenta protiv ekspanzije osvajanja sa zapada. Nakon toga, desilo se da se čvrsta politika nepregovaranja na relaciji Istok-Zapad prenela i na terorizam i pregovori u ovoj oblasti su anatemisani.
Cilj pregovaranja je da svi učesnici, u izvesnom smislu, budu pobednici. Kad je reč o međunarodnim sukobima ili o sukobima sa teroristima, mnogi prenaglašavaju objektivnu suštinu konflikta, smatrajući da strana u sukobu može ili da pobedi ili sve izgubi. Uravnoteženi pristup analizi konflikta iziskuje uzimanje u obzir i subjektivne dimenzije, koja proističe iz nerazumevanja suprotstavljenih strana. Odnos država prema terorističkim organizacijama nije uvek zasnovan na objektivnoj proceni njihovog delovanja i opasnosti, već je često rezultat, trenutnih, krajnje pragmatičnih političkih interesa.
3.1. Mere za suprotstavljanje terorizmu
Opšte mere koje se preduzimaju u cilju sprečavanja i suzbijanja terorizma mogu biti unutrašnjeg i međunarodnog karaktera, odnosno unutrašnje i međunarodne mere. Države i međunarodna zajednica pokušavaju da koriste razne instrumente u suprotstavljanju savremenom terorizmu.
Unutrašnje mere mogu biti političkog, pravnog i operativnog (obaveštajnog, kriminalističkog i vojnopolicijskog) karaktera, odnosno preventive, represivne i borbene mere.
Unutrašnje mere političkog karaktera podrazumevaju promene u sistemu države i društva. Protiv terorističkih aktivnosti mora se, najpre, boriti samim sistemom države i društva, njegovom snagom, kvalitetom, vitalnošću, demokratičnošću koja se nalazi u njegovoj osnovi, pravnom državom, daljim razvojem sloboda i prava građana, te učvršćivanjem tih odnosa u svim oblastima društvenog života. Ukoliko je demokratsko društvo etički, ekonomski i organizaciono jače i stabilnije – ukoliko se ono oseća odgovornijim za proces zaštite društva i ukoliko se smanjuje mogućnost javljanja terorističkih aktivnosti. Mere političkog karaktera podrazumevaju i usvajanje kvalifikacija o terorističkom karakteru pojedinih organizacija, koordinaciju aktivnosti svih državnih i društvenih kapaciteta za suprotstavljanje terorizmu.
Sa pravnog stanovišta mere se odnose na propisivanje i poštovanje odgovarajućih unutrašnjih pravnih normi. Represivne aktivnosti predstavljaju ukupnu kaznenu politiku koju država sprovodi u suprotstavljanju terorizmu. Represivne mere su takođe bitne jer države u svojim zakonodavstva inkriminišu terorističke akcije i druge njihove aktivnosti, pa se na osnovu unutrašnjeg zakonodavstvima stvara mogućnost i obaveza da se svaka država na svojoj teritoriji bori protiv terorizma. Za uspešno suprotstavljanje terorizmu neophodno je prilagođavanje pravnih propisa savremenim tendencijama i pretnjama koje se pred državu postavljaju.
Unutrašnje mere u operativnom smislu vezuju se za obaveštajni, kriminalistički i vojnopolicijski aspekt delovanja. U preventivnim antiterorističkim aktivnostima daje se poseban značaj obaveštajnim službama i agencijama. Obaveštajni aspekt podrazumeva prikupljanje, procenjivanje i analitičku obradu informacija o delovanju terorističkih organizacija radi informisanja državnog rukovodstva, infiltraciju i stvaranje operativnih pozicija među teroristima, kao i vrbovanje članova terorističke organizacije na saradnju. Kriminalistički aspekt se svodi na dokazivanje i krivičnopravni progon terorista na nacionalnim teritorijama, ali i na sprečavanju svih oblika organizovanog kriminala koji je u funkciji finansiranja terorističkih aktivnosti. Prevencija terorizma najčešće se sagledava u svetlu tzv. preventivne kriminalistike, tj. pojačane budnosti nadležnih organa, koji treba da otkriju potencijalne teroriste pre nego što oni izvrše delo. Međutim, bilo bi nerazumno insistirati samo na preventivnom delovanju, zanemarivši naučna istraživanja, metode, tehnike borbe i konkretnu, organizovanu akciju protiv terorističkih organizacija. Vojno-policijski aspekt delovanja, odnosno borbene antiterorističke mere podrazumevaju vojno-policijske protivterorističke operacije kroz angažovanje specijalizovanih vojnih i policijskih jedinica u direktnom suprotstavljanju delovanju terorističkih grupa. Dejstvo ovih snaga u velikoj meri zavisi od prikupljenih obaveštajnih podataka, pre svega, o organizaciji, brojnosti, lokaciji, grupisanju, naoružanju, namerama terorista, saradnicima, kao i o drugim ličnim podacima i karakteristikama.
Međunarodne mere podrazumevaju donošenje međunarodnopravne regulative (konvencije, deklaracije i rezolucije), kao i njihova nacionalna ratifikacija i sprovođenje, saradnju država i njihovih službi na osnovama međunarodnopravnih propisa i bilateralnih sporazuma, kao i razmenu obaveštajnih podataka u između država i pomoć angažovanjem specijalizovanih jedinica. Organizacija UN je donela niz antiterorističkih konvencija i rezolucija. Prvi praktični koraci u međunarodnom organizovanju su relativno novijeg datuma, a učinilo ih je telo koje više ne postoji. Reč je o Birou za unifikaciji krivičnog prava i rezultatima njegovih pet konferencija.
Prva konferencija Biroa za unifikaciju krivičnog prava, održana u Varšavi 1927. godine, značajna je jer je uspostavila kriterijum za međunarodna krivična dela, a takvim delima kvalifikuju se akti u kojima sredstva koja se koriste mogu ugroziti opštu bezbednost. S tim u vezi se ukazuje na kategorije zločina koje predstavljaju pokušaj izvršilaca da sruše postojeći društveni poredak. Naravno, ovaj kriterijum je primenjiv i na one koji nisu teroristi, ali to ne devalvira njegov značaj za međunarodnu krivičnopravnu kvalifikaciju terorizma. Narednih pet konferencija su se bavile neposredno pitanjem terorizma. Upravo u tom periodu jasno se pojavio sam termin terorizam, a u dokumentima konferencija izražen je trend koji pokazuje evoluciju ideje terorizma, gde se korišćenje mera (izazivanje požara, poplava, uništavanje građevina, uništavanje komunikacija, zagađenje voda, uzrokovanje bolesti) jasno označava kao izazivanje opšte opasnosti.
Sledeći značajan korak u evoluciji ideje o terorizmu kao međunarodnom krivičnom delu učinjen je donošenjem Konvecije Društva naroda iz 1937. godine koja je prihvatila isti prilaz pitanju terorizma kao i konferencija u Kopenhagenu. Treba pomenuti i doprinos koji je dao Komitet stručnjaka Društva naroda u čijim se, mada nespretnim formulacijama, nadzire početak razmišljanja da neki teroristički akti, poput nekih drugih krivičnih dela, ne ugorožavaju samo nacionalne već i univerzalne vrednosti, te da ih iz tih razloga treba smatrati aktima međunarodnog terorizma i kao takve zajednički goniti. Od posebne vrednosti je, svakako, i Nacrt Pravila koja se odnose na zločine protiv mira i bezbednosti čovečanstva koje je pripremila Komisija za međunarodno pravo, a koja su prezentovana na VI zasedanju UN 1954. godine, gde se terorizam jasno tretira kao međunarodno krivično delo.
Rezolucijama Saveta bezbednosti UN (1373 od 28. septembra i 1377 od 12. novembra 2001. godine) koje su donešene u okviru glave VII Povelje UN, i koje jasno ukazuju na to da akti međunarodnog terorizma predstavljaju jednu od najozbiljnijih pretnji međunarodnom miru i bezbednosti u XXI veku, države članice UN su pod obavezom da između ostalog, obezbede da lica koja su počinila teroristički akt budu privedena pravdi. Jedna od novijih međunarodnih konvencija koja je značajna za suprotstavljanje međunarodnom terorizmu je i Konvencija Saveta Evrope o prevenciji terorizma. U njoj su se, između ostalog, države potpisnice saglasile o međunarodnoj saradnji u prevenciji, odgovornosti zakonskih entiteta, ustanovljavanju nadležnosti za terorističke akte, izručenju ili suđenju izvršiocima i sl.
Ova dokumenta su obavezala države potpisnice da u svojim nacionalnim zakonodavstvima regulišu obaveze u borbi terorizma. Neke su to učinile, neke veoma površno, a samo mali broj vlada je doneo posebne zakone kojima se sankcioniše savremeni terorizam.
Brojni skupovi i sastanci na najvišem nivou, konvencije, rezolucije i razne aktivnosti na suzbijanju terorizma trebalo je da onemoguće različite oblike terorističkog delovanja. Međutim, to je vrlo teško, ako ne i nemoguće ostvariti. Još uvek nije izgrađen jedinstven sistem za procenu terorističkih dela, što za posledicu, ima nepostojanje efikasnog sistema za kontrolu i suzbijanje međunarodnog terorizma. Iako postoji opšta saglasnost da terorizam mora da se onemogući, različiti interesi značajnih činilaca međunarodne zajednice to ne dozvoljavaju.
Problem savremenog terorizma nametnuo se UN internacionalizacijom terorističkih aktivnosti i učestalim napadima na vrednosti za koje je UN primarno zainteresovana. Među međunarodnim pravom zagarantovanim pravima i slobodama ljudi postoje, između ostalih, pravo na život, slobodu od straha, i još čitav niz principa koji se obzirom na mnoge terorističke akcije očigledno krše. Među najvećim vrednostima u sistemu međunarodnog prava je život ljudskog bića. Celokupna oblast međunarodnog humanitarnog prava bavi se ublažavanjem posledica oružanih sukoba kako bi se zaštitili ljudskih životi, upravo u situacijama, za koje nas istorija opominje, u kojima je dosad ljudski život u suštini najmanje vredeo. Nažalost, najmanje međunarodnih dokumenata obavezuje na preventivno delovanje, a skoro svi tretiraju posledice, što ne vodi ka konačnom rešenju problema.

Dosadašnjim aktivnostima ovaj problem nije rešen, ali put za njegovo rešavanje međunarodnim angažovanjem moguć je postupnim rešavanjem pojedinih njegovih pojavnih oblika, prvenstveno potpunim opredeljenjem država u sprovođenju već donetih međunarodnih akata.
Jedno od bitnih pitanja je: da li je potrebno i opravdano zbog terorizma sužavanje sloboda i prava građana i žrtvovanje nekih prava garantovanih međunarodnim dokumentima (Povelja Ujedinjenih nacija, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i sl)? Kada se pokrene pitanje terorizma i ljudskih prava, treba imati u vidu koliko i koja ljudska prava pogađa terorizam i da li je radi efikasnije borbe protiv terorizma opravdano preduzimati mere koje znače sužavanje određenih prava i sloboda građana (mere koje preduzimaju SAD prilikom ulaska stranih državljana u Ameriku). Događaji od 11. septembra 2001. godine ostavili su ogromne posledice i seriju otvorenih pitanja ne samo političke i bezbednosne prirode već i etičke. Po međunarodnom pravu jasno je da napori za miroljubivo rešenje moraju da prethode svakom sukobu. Pošto SAD nisu pokazale nikakav napor da razreše bilo koju mogućnost budućih terorističkih napada na miroljubiv način, vojna dejstva koja su usledila, sa stanovišta međunarodnog prava, nisu legitimna, naročito jer su njima ugroženi i oni koji nemaju nikakve veze sa izvršenim terorističkim aktom (građani Avganistana ili Iraka). Međunarodno pravo ne poznaje i ne priznaje legitimitet osvetoljubivih ratova (odmazde) i preventivne samoodbrane. Stoga osvetoljubivi rat protiv terorističkih napada ne može da bude priznat kao legitimni čin samoodbrane. Zahteva se da se sa tačnošću utvrde oni koji su odgovorni (za teroristički akt) i da se smatraju za jedine mete legitimnog napada. Protivterorističke aktivnosti moraju biti diskriminišuće i proporcionalne.
Nova saznanja iz oblasti pregovaranja i međunarodnih odnosa otvaraju mogućnost da se još jednom preispitaju mere za suprotstavljanje terorizmu i mogućnosti korišćenja veština pregovaranja, kao jedne od mera, za sprečavanje i suzbijanje terorističkih aktivnosti.

3.2. Dosadašnja iskustva u pregovaranju sa teroristima
Bez obzira na stav da se sa teroristima ne pregovara, u dosadašnjem iskustvu postoje primeri gde su se sa teroristima vodili pregovori iz različitih razloga. Vlasti su često prinuđene da pregovaraju sa teroristima, naročito kada su u pitanju situacije držanja talaca. Vlade pregovaraju sa teroristima u nastojanju ili da ih privole da odustanu od namere i predaju se ili, ako su pod kontrolom države, odnosno u zatvoru, da sarađuju u otkrivanju terorističke mreže i namera drugih terorista. Ovo je veoma specifična vrsta pregovora jer je na jednoj strani država, a na drugoj pojedinci ili organizacije koje su nepriznate, ali kojima pregovarački status daje sila ili pretnja njom.
Sa teroristima se ranije pregovaralo o davanju amnestije. Vlasti su nudile teroristima kombinaciju bezbedne predaje, amnestije ili smanjenja kazni za prethodna krivična dela, nagrada i garancija bezbednosti za njih ili članove njihovih porodica. Smisao ovakvih nagodbi je bilo smanjenje broja terorista i slabljenje njihove organizacije. Ovakve mere među teroristima stvaraju nepoverenje i sumnjičavost. Amnestija predsednice Akino na Filipinima imala je za posledicu krvave čistke među samim pobunjeničkim i terorističkim grupama. Dve amnestije u Kolombiji su dale različite rezultate: prva je uspela, druga nije. Kod prve amnestije bilo je dosta terorista koji su bili spremni da se predaju, dok kod druge nije. Posle prve amnestije najvažnije terorističke grupe (M-19 i FARK) su zaoštrile bezbednosne mere, i na drugu amnestiju su odgovorile krvavim napadima, u nameri da nateraju vladu da opozove amnestiju. Dakle, teroristi su, poučeni iskustvom prve amnestije, primenili taktiku da oslabe drugu. I pored toga, ovakve mere države pokazuju nameru da se situacija reši i drugim sredstvima osim silom, kao i da se prekine “začarani“ krug nasilja koji se stvara kada se na nasilje odgovara nasiljem.
Kidnapovanje radi političke ucene iznosilo je 7,9% svih terorističkih akcija u poslednjoj deceniji XX veka i još uvek se smatra važnom opcijom terorističkih organizacija. Kidnapovanje i držanje talaca su česti oblici terorističkog delovanja, u kojima teroristi postavljaju zahteve i traže za oslobađanje otetih određenu akciju vlasti. Neki put je u pitanju finansijska ucena, ali u slučajevima političkog, ideološkog ili verskog terorizma najčešći zahtev je oslobađanje njihovih saboraca uz garanciju sopstvenog bezbednog odlaska u azil ili promena vladine politike koja ugrožava njihove ciljeve. Kada su čečenski teroristi držali taoce u moskovskom pozorištu Dubrovka ispostavili su zahtev vlastima Rusije da u roku od sedam dana prekinu vojne operacije i povuku svoje snage iz Čečenije.
Za razliku od držanja talaca kada vlasti mesto događaja drže pod kontrolom, kod kidnapovanja lokacija terorista nije poznata i lično se osećaju bezbedni. To su situacije sa visokim ulozima na obe strane, koje dobijaju ili gube na vrlo dramatičan način. Na strani vlasti dilema je izuzetno teška: ne pristati na zahteve terorista i dozvoliti da taoci budu likvidirani ili popustiti i ohrabriti buduće terorističke akcije. Situacija je tim složenija i delikatnija što se pregovori o taocima moraju voditi na licu mesta, pod jarkim reflektorima javnosti. U dosadašnjem iskustvu se pokazalo da vlasti lakše pristaju na zahteve koji se odnose na novčanu ucenu, bezbedan odlazak ili azil nego na oslobađanje zatvorenika ili političke zahteve. Iskustvo pokazuje da vlasti lakše popuštaju u slučajevima držanja talaca, nego kidnapovanja. Bez obzira što vlasti negiraju da će pregovarati sa teroristima, postoje propisi koji unapred utvrđuju uslove kada se i ko sa teroristima može pregovarati. Zakon o borbi protiv terorizma Ruske federacije u član 14. “Pregovaranje sa teroristima“ kaže: “Pri sprovođenju protivterorističkih operacija u cilju očuvanja života i zdravlja ljudi, materijalnih vrednosti, a takođe i proučavanja mogućnosti presecanja terorističke akcije bez primene sile dopušta se pregovaranje sa teroristima. Samo lica, koja je specijalno ovlastio za to rukovodilac operativnog štaba za rukovođenje protivterorističkom operacijom mogu da pregovaraju sa teroristima“.
Kad su teroristi uhapšeni, vlast ima dobru priliku da pregovara sa njima, nudeći im umanjenje kazne u zamenu za informacije. Najpoznatiji slučaj te vrste je italijanski Pokajnički teroristički zakon, koji mnogi smatraju ključnim u uspešnom obračunu sa Crvenim brigadama između 1970. i 1978. godine. Uspeh je iznenadio mnoge, jer su Crvene brigade smatrane ideološki najopredeljenijim od svih glavnih italijanskih terorističkih grupa i najnepomirljivijim u odnosu na bilo kakvu saradnju sa državom. U ovom slučaju radilo se o klasičnoj zatvoreničkoj dilemi. Prvo, zakon je dao široke mogućnosti specijalnom tužiocu da napravi ogromnu razliku u tretmanu onih koji su spremni da sarađuju (oslobođenje od izdržavanja kazne ili minimalne kazne, uz zaštitu od odmazde) i maksimalnih kazni zaprećenih onima koji odbijaju saradnju. Drugo, bila je onemogućena bilo kakva komunikacija među zatvorenicima. Treće, možda i najvažnije, međusobno poverenje uhapšenih bilo je na vrlo niskom nivou. Naime, Crvene brigade su od relativno male grupe ideološki čvrsto opredeljenih istomišljenika, koji su izrasli u veliku i složenu organizaciju koja je regrutovala i sasvim marginalne članove društva u odnosu na opšte ciljeve. Neki od tih pripadnika su bili prosto nasilnici, dovedeni da obavljaju prljave zadatke. Drugi su navodno bili zavisnici od droge, u svakom slučaju, ideološki ciljevi su za pridošlice značili mnogo manje nego za one iz prvobitnog jezgra. Stoga su uhapšeni članovi, uključujući one najortodoksnije, bili svesni toga da postoji velika mogućnost da drugi pritvoreni svedoče protiv njih. Imali su značajan podsticaj da sarađuju. Kad je veliki broj pripadnika Crvenih brigada bio u zatvoru, klupko je počelo ubrzano da se odmotava.
Pregovori između suprotstavljenih strana mogu se voditi u cilju smanjenja tenzija ili pokušaja rešavanja političke krize. U praksi, demokratske vlade ipak vode pregovore sa teroristima. Britanska vlada održava tajne kanale sa IRA iako je nakon toga IRA tokom 1984. godine izvršila napad u kome umalo nisu stradali članovi kabineta premijerke Margaret Tačer. Tokom 1987. godine Španska vlada je pregovarala sa separatističkom grupom ETA, a samo šest meseci nakon toga grupa je ubila bombom 21 kupca u supermarketu. Terorizam je često u funkciji ometanja i blokiranja pregovora o mirnom rešavanju sporova. Teroristi nastoje da efektnom i dramatičnom akcijom diskredituju pregovarače iz sopstvene nacije i poboljšaju poziciju protivnika pregovaranja na drugoj strani. Kad god bi pregovori između Palestinaca i Izraelaca poboljšali šanse za uspešan ishod, protivnici pregovaranja, militantne palestinske organizacije, izazvale bi krvav incident koji bi dovodio u pitanje snagu i iskrenost palestinskih pregovarača i ugrožavao poziciju izraelske vlade koja bi se ionako sa velikim rezervama odlučivala za pregovore. Nakon potpisivanja sporazuma u Oslu, nastavila se ista igra. Napadi su doveli do oštrih mera prema Palestincima, uključujući i kolektivno kažnjavanje zatvaranjem granica između Izraela i Gaze i Zapadne obale. Izraelski premijer Netanjahu zahtevao je da Arafat pohapsi ekstremiste. Da je Arafat pristao, palestinci bi smatrali da je podlegao izraelskom pritisku. Kad nije pristao, optužen je da podržava terorizam. Organizatori napada su uspeli (bilo kako da je Arafat odlučio) da potkopaju mirovne pregovore i ojačaju tvrdokornu desnicu u Izraelu. Kada je DŽordž Buš u leto 2003. godine organizovao mirovne razgovore između izraelskog premijera Šarona i prvog palestinskog premijera Mahmuda Abasa (koga su smatrali umerenim) i predložio mirovni plan, novi teški incidenti su doveli do prekida pregovora, Abasove ostavke i izraelskih pretnji da će proterati Arafata.
Pored svega navedenog, iako se sa teroristima i do sada pregovaralo, većina pregovora je bila iznuđena, odnosno, pregovaralo se samo kada nije preostala druga opcija ili kada su druge opcije već isprobane (upotreba sile, ekonomske sankcije, pretnje i sl.). Primera radi, dugogodišnji sukobi oko Severne Irske daju pregled različitih metoda i načina pokušaja da svaka od suprotstavljenih strana dođe u što bolju poziciju radi ispunjavanja svojih ciljeva. Engleska osvajanja Irskog ostrva počela su u XII veku i englesko-irske borbe su nastavljene narednih 700 godina, uz mnoge ustanke i krvave represije. Irski ustanak na uskršnji ponedeljak 24. aprila 1916. godine nije uspeo, ali nije bio ni uzaludan. Pobuna je trajala šest dana i ugušena je uz velike represalije britanske vojske. Britanske represalije podstakle su ponovno buđenje nacionalne svesti i povratak starih aspiracija i osećanja što je dovelo do stvaranja Irske republikanske armije (IRA). Irski parlament proglasio je nezavisnost u januaru 1919. Godine. Ustav Slobodne Irske Države, u statusu britanskog dominiona, koja je obuhvatala 26 okruga na jugu, donet je 11. septembra 1922. Godine. Severna Irska je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva. Ovakvo stanje IRA nije htela da prihvati, već je započela ogorčenu borbu protiv britanskih vlasti.
Pregovori koji su u maju 1920. godine počeli između nacionalista i britanske krune završeni su 6. decembra 1921. godine sporazumom kojim je 26 provincija sa juga dobilo samoupravu (u okviru britanske imperije), dok je 6 severnih provincija ostalo pod neposrednom vlašću Londona. Dok je većina Iraca, zamorenih trogodišnjim krvoprolićem, prihvatila činjenično stanje u očekivanju da će u zemlji nastupiti duži period mira, IRA je sporazum odbacila, ocenjujući ga kao izdaju nacionalnih interesa. Aprila 1922. godine IRA ponovo prelazi u napad i to bez podrške i solidarnosti stanovništva. Od strane katoličke hijerarhije biva optužena da je svojim aktivnostima za nekoliko godina nanela više štete Irskoj nego što su je naneli Britanci u toku decenija dominacije. IRA je tada poražena i u dužem vremenskom periodu nije igrala značajniju ulogu. Na osnovu plebiscita, donet je krajem 1937. godine novi ustav kojim je uspostavljena suverena država Irska. U decembru 1948. godine Irska je proglašena Republikom i napustila Komonvelt, britanski parlament je to prihvatio, ali je ostao na tome da je područje koje obuhvata šest okruga u Alsteru na severu ostrva i dalje deo Ujedinjenog Kraljevstva, iako Irska to nije priznala. Severna Irska je dobila svoj parlament i vladu. Ona bira 18 poslanika za Donji dom. Vlade Irske su se zalagale za mirnu reunifikaciju čitave Irske i sarađivale sa Britanijom u borbi protiv terorističkih grupa.
Sredinom 60-ih godina, IRA dobija novi polet ulaskom većeg broja intelektualaca, koji su doprineli širenju tradicionalnog jezgra sastavljenog od radnika, seljaka, zanatlija i ponekog studenta. Da bi ponovo zadobila narodnu podršku IRA se uključuje u pokrete koji se bore za građanska prava katoličke manjine u Severnoj Irskoj – zahtevajući jednakost sa protestantima. Razdor između katolika-republikanaca i protestanata-unionista, koji su za zadržavanje britanskog suvereniteta, bivao je sve zaoštreniji i krvaviji, naročito posle 1969. godine kada su počeli ozbiljni sukobi. Oživljavaju ponovo stare težnje katoličke manjine za nezavisnošću od Britanije i ujedinjenje sa maticom, ali uporedo sa tim jača i otpor protestantske većine, koja ne želi da se odrekne privilegija obezbeđenih pod okriljem britanske krune. Politički dominantne u pokrajini bile su stalno dve unionističke partije – Alsterska unionistička partija i izrazito probritanska Demokratska unionistička partija (DUP). Tome treba dodati i jako britansko vojno prisustvo. Kada su prve Britanske vojne trupe stigle u Belfast i Londonderi u avgustu 1969. godine, nisu bile dobro pripremljene za obavljanje zadataka koji su bili pred njima. Osim što su bile opterećene političkim nesporazumima, trupe su sa malo ili bez ikakve pripreme poslate da održavaju red i mir u gradovima. Ove trupe su malo bile obaveštene o funkcionisanju policije, i zbog toga su bili skloni da u svaku opasnu situaciju ulaze kao u borbu sa neprijateljem. Ovi vojnici su prethodno bili stacionirani na Rajni gde su obučavani da unište svakog sovjetskog vojnika koji bi pokušao invaziju. Ovi vojnici smatrali su da na isti način treba da unište svoje neprijatelje Irce, zbog čega su zabeležene mnoge preterane reakcije sa njihove strane. Unutar IRA dolazi do rascepa na dve struje: jedna koja je zahtevala da se odma krene sa gerilskim akcijama, i drugu, koja se zalagala za političku akciju. Tako dolazi do podele IRA na dva krila: političko – zvanično (Official) i vojno – privremeno (Provisional). Britanske trupe i alsterske snage bezbednosti, skupa sa snagama unionističke milicije, vodile su intenzivne ulične borbe sa Irskom republikanskom armijom (IRA), oružanim krilom Irske republikanske nacionalističke partije Šin Fejn.
IRA je često vršila terorističke bombaške napade, ubistva i pokušaje atentata na britanske funkcionere, uključujući i premijerku Margaret Tačer. Mnogo umereniju središnju poziciju među katolicima ima Socijaldemokratska laburistička partija (SDLP), koja zastupa pomirljiviji republikanizam. Jedna jedina partija, mala Partija alijanse, pokušava da premosti provaliju između dve zajednice. Strane u sporu su, eksplicitno ili implicitno, vlade Republike Irske i Ujedinjenog Kraljevstva, mada se one javljaju i u ulozi posrednika. Dok je političko krilo IRA obustavilo oružane akcije 1972. godine nakon negativne reakcije javnosti na ubistvo britanskog vojnika, vojno krilo nastavlja bitku za povlačenje Britanaca i ujedinjenje Irske. Od 1973. do 1978. godine politika Britanske armije drastično se menja. Britanska armija naučila je lekciju iz prethodnih grešaka. Umesto da posmatra Alister kao ratnu zonu, Britanska armija je prihvatila ulogu podrške policiji. To više nisu bili vojnici, već ogranak policijskih snaga. U tom periodu, bilo je nebrojeno mnogo pokušaja da se posreduje u konfliktu i strane navedu na nalaženje mirnog rešenja. Sporazum iz 1973. godine izgledao je najbliže tom cilju, ali su ga i republikanci i unionisti odbili. Sukob se zaoštrava između IRA i protestantskih grupa koje su koristile iste metode borbe, u kojima su najviše stradali civili. Dok se za broj žrtava protestantskih grupa ne zna pouzdano, vojno krilo IRA je priznalo u 1978. godini 81 ubistvo i 455 eksplozija, a 1979. godine 113 ubistava i 422 eksplozije.
Značajan pokušaj rešenja krize došao je posredovanjem Opsalove komisije i od najambicioznije inicijative dvojice britanskih sekretara za Severnu Irsku, Bruka i Mejhjua, koja je bar dovela do razgovora svih činilaca, uključujući i Šin Fejn, što je izgledalo da bi moglo biti osnova za sveobuhvatno mirovno rešenje. U decembru 1993. godine, premijeri Irske i Ujedinjenog Kraljevstva su potpisali okvirni sporazum o mirovnom planu za rešenje problema Severne Irske. Posle mnogo predpregovaranja i korišćenja specijalnih kanala, IRA je u avgustu 1994. godine objavila unilateralni prekid vatre i izjavila da je voljna da pregovara o budućnosti sporne teritorije. Nekoliko nedelja kasnije, alsterska unionistička milicija se takođe saglasila da prekine oružane napade. Politika snaga bezbednosti, koja je u međuvremenu evoluirala, pomogla je da se situacija smiri. Politika policije i vojske koja je usmerena na očuvanje mira bila je mnogo efikasnija od ubijanja terorista. Samo najekstremniji teroristi su pokušavali da osujete mirovne sporazume, a većina njih je izgubila podršku javnosti. Direktni i javni pregovori između britanske vlade i Šin Fejna su počeli u decembru iste godine i odmah su otvorili pitanje da li Šin Fejn mora da preda oružje u zamenu za učešće u pregovorima. Britanska vlada i unionisti su insistirali da se oružje preda pre početka pregovora, a Šin Fejn i IRA da se prvo mora postići napredak prema rešenju pre nego što se oružje preda.
Pregovori su se vukli više od godinu dana oko pitanja redosleda razgovora i mogućnosti da IRA povede oružanu borbu. Predstavnici Šin Fejna bili su isključeni iz rasprava o povlačenju oružja i zbog toga su mnoge frakcije u Šin Fejnu bile protiv daljih pregovora, jer nisu verovale u dobre namere druge strane. Glavni međunarodni posrednik u razgovorima DŽordž Mičel ugledni bivši američki senator, pokušavao je da održi pregovore, ali u tome nije uspeo. Američka administracija je nastojala da olakša pregovore, imajući posebno u vidu savezništo sa Velikom Britanijom, ali i činjenicu da je veliki broj Amerikanaca irskog porekla. Klinton je u novembru 1995. godine posetio Severnu Irsku. Pre toga je primio u Beloj kući Geri Adamsa, lidera Šin Fejna, ali nije uspeo da izdejstvuje kod Britanaca učešće Šin Fejna u pregovorima. Kako su pregovori više zapadali u ćorsokak, sve je izglednije bilo obnavljanje oružanih sukoba i nasilja, na šta je Šin Fejn još u novembru 1994. godine upozoravao. Primirje je prekinuto u februaru 1996. serijom bombaških napada na ciljeve u Engleskoj, od kojih je najdramtičniji bio na londonske dokove, ipak, ni IRA ni unionistička milicija nisu obnovili oružane napade u samoj Severnoj Irskoj. U junu je izvršen bombaški napad u Mančesteru, koji je pripisan IRA, a u oktobru je detonirana bomba od 250 kg. u britanskoj vojnoj bazi u Belfastu. Unionistička milicija je žestoko uzvratila i svaki dijalog je prekinut. Došlo je do nereda, razaranja i eksplozija u mnogim gradovima, posebno u Londonderiju i Belfastu. Kad su obe strane shvatile da sve to ne vodi dobrom, u junu 1996. su obnovljeni pregovori u Belfastu, uz učešće svih strana i posredovanje i predsedavanje DŽordža Mičela. On je posredovao u ličnom svojstvu, tj. kao eminentna ličnost, ali uz nedvosmislenu podršku američke administracije. Na samom početku, pregovori su bili ugroženi bombaškim napadom u Mančesteru. Mičel je nastojao da minimizira značaj ovog incidenta, kao i drugih kasnijih slučajeva nereda i nasilja. Početkom 1997. godine, on je održao seriju razgovora sa liderima umerenijih partija o problemu predaje oružja kao uslova za učešće Šin Fejna u pregovorima. Međutim, i Britaniji i Irskoj su predstojali izbori u prvoj polovini godine, tako da su se pregovori samo formalno vodili, da demonstriraju političku volju za održavanje mirovne inicijative. U isto vreme, Mičel je nastojao da ubedi Šin Fejn da IRA treba da obnovi prekid vatre. Vreme za suštinske pregovore došlo je posle pobede Laburista na izborima u maju 1997. godine i izbora u Irskoj mesec dana kasnije. Pokazalo se još jednom da je vladama najlakše da se upuste u delikatne i rizične pregovore na početku svog mandata. Nova britanska vlada sa premijerom Toni Blerom, 1998. godine počinje nove pregovore direktno sa Šin Fejnom. IRA je obnovila prekid vatre. Mičelov pistup da se pregovori makar i formalno održavaju i u periodima nasilja i akutnih kriza, pokazao se ispravnim, jer se nije moralo počinjati ispočetka. Veliki psihološki i politički podsticaj pregovorima je bilo postizanje sporazuma o Južnoj Africi, gde je nasilje imalo daleko veće razmere. Sem toga strane u sukobu su najzad shvatile da će ih produžavanje nasilja samo marginalizovati u pregovaračkom procesu.
Posle intenzivnog pregovaranja, u aprilu 1998. godine, na Veliki petak, pregovori su uspešno okončani. Obnovljena je samouprava u Severnoj Irskoj i ustanovljena Skupština od 108 poslanika. Irska i Velika Britanija su odustale od svojih ustavnih nadležnosti prema Severnoj Irskoj. Refenrendum u maju 1998. godine i izbori za novu skupštinu Severne Irske, u junu iste godine, potvrdili su ubedljivom većinom postignuti sporazum. Ipak, do problema je došlo u implementaciji, pre svega oko razoružanja. Konačno, 23. oktobra 1999. godine IRA je uništila svoje arsenale oružja. London je 2. decembra 2002. godine preneo vlast na Skupštinu Severne Irske. Britanija je raspisala dugo odlagane parlamentarne izbore u Severnoj Irskoj za 26. novembar. Glasači je trebalo da izađu na birališta u maju, ali je Britanija otkazala izbore, pošto je prosudila da obećanja IRA o prekidu nasilja nisu dovoljna da bi se obezbedila stabilnost postizborne vlade. Na godinu dana je zamrznut rad parlamenta, koji je ustanovljen mirovnim sporazumom iz 1998. godine. Do toga je došlo nakon što su britanski orijentisani protestanti odbili da učestvuju u vladi Severne Irske zajedno sa partijom Šin Fejn, političkim saveznikom rimokatoličke IRA, dok se ta gerilska formacija ne razoruža. London i Dablin proveli su nedelje u nastojanjima da isposreduju sporazum Šin Fejna i Partije unionista, Dejvida Trimbla, kako bi bili organizovani izbori.
Tokom 2005. godine, jedna od najstarijih terorističkih organizacija, odlučila je da se po sopstvenoj odluci razoruža. IRA je u saopštenju pozvala sve svoje aktiviste da predaju oružje i u promociji političkih i demokratskih programa učestvuju isključivo na miran način. „Verujemo da sada postoji drugačiji način da postignemo svoje ciljeve i završimo sa britanskom vlašću u našoj zemlji“, piše u saopštenju IRA. Zvanično je proglasila kraj svoje oružane kampanje protiv britanske vlasti u Severnoj Irskoj, što ne podrazumeva i odustajanje od ciljeva ove organizacije: „Svim članovima preporučujemo da učestvuju u razvoju čisto političkog i demokratskog programa isključivo u mirovnom smislu. Članovi ne smeju da se uključuju u bilo kakve druge aktivnosti“. Rukovodstvo IRA-e takođe preporučuje svojim predstavnicima da se uključe u rad Nezavisne međunarodne komisije za razoružavanje kako bi završili proces koji dokazuje da su odustali od oružja i to na način koji kao cilj ima da uveri javnost, ali i da se završi što je pre moguće.
3.3. Opšti stavovi o pregovaranju sa teroristima
Dok se veštine pregovaranja sa uspehom koriste u oblasti međunarodnih odnosa u delu koji se tiče suprotstavljanja terorizmu su veoma zapostavljene. Na zapostavljenost ove oblasti posredno utiče i stav vlasti da pregovaranje sa teroristima pokazuje slabost države i da će se ta slabost iskoristiti za nove napade na državu i društvo. Politika većine država je da se ni u kom slučaju ne pregovara sa teroristima, niti da im se čine bilo kakvi ustupci. Ova praksa nije donela mnogo uspeha jer se pokazalo da su zemlje koje su najtvrđe zagovarale stav o nepregovaranju, ujedno i najugroženije po pitanju terorizma.