Preuzmite dokument

Preuzmite dokument

Preuzmite dokument

Reč kriza je danas verovatno jedna od najčešće korišćenih reči u svakodnevnom govoru. Koristi se i u opisivanju lične, odnosno privatne situacije, ali mnogo češće da se opiše stanje sa potencijalnim negativnim konsekvencama u kome se društvo kao celina ili pojedine organizacije i sistemi u okviru njega nalaze. U savremenom dobu kriza označava prvenstveno razlikovanje, ili sposobnost razlikovanja, izbor, sud, odluku, a takođe i izlaz, rešenje konflikta, pojačanje.

Moderni koncept krize potiče iz medicinske literature u kojoj označava opasno stanje zdravlja organizma i koga on ne može da se oporavi bez permanentnog oštećenja, spoljašnje intervencije ili bez bazičnog restrukturiranha, s obzirom da samoodbrambeni (imunološki) mehanizmi organizma nisu dovoljni da ga izvuku ik krize. Naučnici u oblasti društvenih nauka pozajmili su navedenu osnovnu medicinsku metaforu da opišu krize u ekonomskim, političkim, socijalnim i kulturnim sistemima.

Koncepti slični krizi?

• Nesreća (advercity), odnosno vanredni događaj koji je uzrokovan faktorima koji nisu kontrolom a ima za posledicu ugrožavanje života ili zdravlja ljudi ili životinja i materijalnu štetu.
• Akcident (accident) koji označava nesreću uzrokovanu ljudskim faktorom uključujući i tehnologiju a koja prevazilazi okvire tehničko-tehnološkog postrojenja u kome je nastala,
• Vanredno stanje koje predstavlja svaki događaj koji može uzrokovati smrt, povrede, oštećenje imovine, promene u životnoj sredini te poremećaje u normalnom funkcionisanju društva, a čije delovanje i posledice se ne mogu sprečiti, ublsžiti ili sanirati raspoloživim sredstvima i kapacitetima zajednice, a naročito termini
• Katastrofa (disaster) koji označava nesreću uzrokovanu prirodnim faktorima, i
• Vanredna (hitna) situacija (emergency).

 Nesreća (advercity) poremeti normalne uslove i stvori pometnju, a specijalizovane organizacije (agencije) dobijaju zadatak da sve vrate u normalno stanje. Međutim, kada nesreća prevazilazi normalne granice ulazi se u svet krize. Onaj ko ima autoritet, odnosno vlast, odlučuje o tome da li određeni proces ili događaj predstavlja napredak ili pak poremećaj normalnosti. Sledeći ovu definiciju možemo govoriti o krizi samo ako učesnici događaja koji je u pitanju opažaju datu situaciju kao kriznu.

Za razliku od krize vanredna situacija se, uglavnom, rešava operativnim procedurama u okviru postojećih kapaciteta organizacije, odnosno zajednice. Druge karakteristika je dovoljnost resursa za rešavanje vanredne situacije, za razliku od krize. Vanredna (hitna) situacija je širi pojam od krize, jer je svaka kriza ujedno i određena situacija, dok svaka vanredna situacija ne mora da bude kriza.

Katastofa nije kriza u tradicionalnom značenju te reči (situacija koja u sebe uključuje pretnju i mogućnost i u kojoj u kratkom vremenu mora da se donese važna odluka) već ona pre uključuje menadžerske procedure i probleme u uslovima većih vanrednih događaja koji uključuju pretnje, povrede i gubitak života. U svakom slučaju kriza koja se ne rešava efikasno može voditi u katastrofu. S druge strane, jedan isti događaj za jedne aktere može da bude katasrofa, a za druge može imati obeležja krize.

Šta su konflikti?

Društveni (socijalni) sukobi, odnosno konflikti predstavljaju jednu od osnovnih društvenih pojava. Društveni sukobi se mogu odrediti kao borbe između i unutar društvene grupe za ostvarivanje interesa i vrednosti koji su međusobno oprečni, pri čemu učesnici u ovoj borbi jedni drugima otežavaju, odnosno onemogućavaju postizanje ciljeva. U svakom slučaju, reč je o suprotnim ili nepomirljivim interesima društvenih grupa ili njihovih delova, odnosno globalnih društava-država ukoliko je u pitanju rat kao najteži oblik društvenog sukoba.

Kriza i konflikt

Kriza i konflikt predstavljaju pojmove koji se u osnovi preklapaju. Pravi se razlika između krize bez konflikta i krize uslovljene konfliktom. Krize uslovljene komfliktom se mogu shvatiti kao posledica disfunkcionalnih konflikata. Naime, sukob interesa pojedinaca i grupa leži u osnovi mnogih kriznih situacija, kao što su ratovi, demonstracije, teroristički napadi, otmice, većina ekonomskih konflikata, krize i konflikti izazvani kulturnim razlikama itd. Često se o konfliktualnim krizama govori kao o političkim krizama koje mogu biti unutrašnje i spoljašnje.

Šta je krizni menadžment?

Prodorom racionalnog pogleda na svet i razvojem nauke, javila su se i prva nastojanja ljudi da opišu, klasifikuju, razumeju i objasne krize i izrade što adekvatnije načine za upravljanje krizama. Ipak, krizni menadžment kao naučno-teorijska disciplina i racionalno osmišljena praksa, ozbiljno stupa na istorijsku scenu tek u drugoj polovini XX veka. Poreklo termina krizni menadžment nalazi se u političkoj sferi. Naime, tvrdi sa da je američki predsednik F. Kenedi prvi upotrebio ovaj izraz, tokom Kubanske krize 1962, godine kada je konfrontacija SAD-u i SSSR-u, usled instaliranja sovjetski raketa sa nuklearnim glavama na Kubi, dovela svet na ivicu trećeg svetskog rata.

Krizni menadžment može da se odredi kao skup funkcija ili procesa koji imaju za cilj da identifikuju, izuče i predvide moguće krizne situacije i uspostave posebne načine koje će organizaciji omogućiti sa spreči krizu ili da se sa njom izbori i da je prevaziđe, uz minimiziranje posledica njenog dejstva i što brži povratak u normalno stanje. Dakle, krizni menadžment je stenografski naziv za sve vrtse aktivnosti usmerene na postupanje sa sistemom u stanju poremećaja: prevenciju, pripremu, ublažavanje i oporavak. Radi se o oblikovanju postupaka, dogovora i odluka koje utiču na tok krize i obuhvata organizaciju, pripreme mere i raspoređivanje resursa za njeno savladavanje. Krizni menadžment se obično odvija u uslovima organizacionog haosa, pod pritiskom brojnih medija u stresnim okolnostima i nedostatku preciznih informacija.

Dosadašnjim aktivnostima ovaj problem nije rešen, ali put za njegovo rešavanje međunarodnim angažovanjem moguć je postupnim rešavanjem pojedinih njegovih pojavnih oblika, prvenstveno potpunim opredeljenjem država u sprovođenju već donetih međunarodnih akata.
Jedno od bitnih pitanja je: da li je potrebno i opravdano zbog terorizma sužavanje sloboda i prava građana i žrtvovanje nekih prava garantovanih međunarodnim dokumentima (Povelja Ujedinjenih nacija, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i sl)? Kada se pokrene pitanje terorizma i ljudskih prava, treba imati u vidu koliko i koja ljudska prava pogađa terorizam i da li je radi efikasnije borbe protiv terorizma opravdano preduzimati mere koje znače sužavanje određenih prava i sloboda građana (mere koje preduzimaju SAD prilikom ulaska stranih državljana u Ameriku). Događaji od 11. septembra 2001. godine ostavili su ogromne posledice i seriju otvorenih pitanja ne samo političke i bezbednosne prirode već i etičke. Po međunarodnom pravu jasno je da napori za miroljubivo rešenje moraju da prethode svakom sukobu. Pošto SAD nisu pokazale nikakav napor da razreše bilo koju mogućnost budućih terorističkih napada na miroljubiv način, vojna dejstva koja su usledila, sa stanovišta međunarodnog prava, nisu legitimna, naročito jer su njima ugroženi i oni koji nemaju nikakve veze sa izvršenim terorističkim aktom (građani Avganistana ili Iraka). Međunarodno pravo ne poznaje i ne priznaje legitimitet osvetoljubivih ratova (odmazde) i preventivne samoodbrane. Stoga osvetoljubivi rat protiv terorističkih napada ne može da bude priznat kao legitimni čin samoodbrane. Zahteva se da se sa tačnošću utvrde oni koji su odgovorni (za teroristički akt) i da se smatraju za jedine mete legitimnog napada. Protivterorističke aktivnosti moraju biti diskriminišuće i proporcionalne.
Nova saznanja iz oblasti pregovaranja i međunarodnih odnosa otvaraju mogućnost da se još jednom preispitaju mere za suprotstavljanje terorizmu i mogućnosti korišćenja veština pregovaranja, kao jedne od mera, za sprečavanje i suzbijanje terorističkih aktivnosti.

3.2. Dosadašnja iskustva u pregovaranju sa teroristima
Bez obzira na stav da se sa teroristima ne pregovara, u dosadašnjem iskustvu postoje primeri gde su se sa teroristima vodili pregovori iz različitih razloga. Vlasti su često prinuđene da pregovaraju sa teroristima, naročito kada su u pitanju situacije držanja talaca. Vlade pregovaraju sa teroristima u nastojanju ili da ih privole da odustanu od namere i predaju se ili, ako su pod kontrolom države, odnosno u zatvoru, da sarađuju u otkrivanju terorističke mreže i namera drugih terorista. Ovo je veoma specifična vrsta pregovora jer je na jednoj strani država, a na drugoj pojedinci ili organizacije koje su nepriznate, ali kojima pregovarački status daje sila ili pretnja njom.
Sa teroristima se ranije pregovaralo o davanju amnestije. Vlasti su nudile teroristima kombinaciju bezbedne predaje, amnestije ili smanjenja kazni za prethodna krivična dela, nagrada i garancija bezbednosti za njih ili članove njihovih porodica. Smisao ovakvih nagodbi je bilo smanjenje broja terorista i slabljenje njihove organizacije. Ovakve mere među teroristima stvaraju nepoverenje i sumnjičavost. Amnestija predsednice Akino na Filipinima imala je za posledicu krvave čistke među samim pobunjeničkim i terorističkim grupama. Dve amnestije u Kolombiji su dale različite rezultate: prva je uspela, druga nije. Kod prve amnestije bilo je dosta terorista koji su bili spremni da se predaju, dok kod druge nije. Posle prve amnestije najvažnije terorističke grupe (M-19 i FARK) su zaoštrile bezbednosne mere, i na drugu amnestiju su odgovorile krvavim napadima, u nameri da nateraju vladu da opozove amnestiju. Dakle, teroristi su, poučeni iskustvom prve amnestije, primenili taktiku da oslabe drugu. I pored toga, ovakve mere države pokazuju nameru da se situacija reši i drugim sredstvima osim silom, kao i da se prekine ”začarani” krug nasilja koji se stvara kada se na nasilje odgovara nasiljem.
Kidnapovanje radi političke ucene iznosilo je 7,9% svih terorističkih akcija u poslednjoj deceniji XX veka i još uvek se smatra važnom opcijom terorističkih organizacija. Kidnapovanje i držanje talaca su česti oblici terorističkog delovanja, u kojima teroristi postavljaju zahteve i traže za oslobađanje otetih određenu akciju vlasti. Neki put je u pitanju finansijska ucena, ali u slučajevima političkog, ideološkog ili verskog terorizma najčešći zahtev je oslobađanje njihovih saboraca uz garanciju sopstvenog bezbednog odlaska u azil ili promena vladine politike koja ugrožava njihove ciljeve. Kada su čečenski teroristi držali taoce u moskovskom pozorištu Dubrovka ispostavili su zahtev vlastima Rusije da u roku od sedam dana prekinu vojne operacije i povuku svoje snage iz Čečenije.
Za razliku od držanja talaca kada vlasti mesto događaja drže pod kontrolom, kod kidnapovanja lokacija terorista nije poznata i lično se osećaju bezbedni. To su situacije sa visokim ulozima na obe strane, koje dobijaju ili gube na vrlo dramatičan način. Na strani vlasti dilema je izuzetno teška: ne pristati na zahteve terorista i dozvoliti da taoci budu likvidirani ili popustiti i ohrabriti buduće terorističke akcije. Situacija je tim složenija i delikatnija što se pregovori o taocima moraju voditi na licu mesta, pod jarkim reflektorima javnosti. U dosadašnjem iskustvu se pokazalo da vlasti lakše pristaju na zahteve koji se odnose na novčanu ucenu, bezbedan odlazak ili azil nego na oslobađanje zatvorenika ili političke zahteve. Iskustvo pokazuje da vlasti lakše popuštaju u slučajevima držanja talaca, nego kidnapovanja. Bez obzira što vlasti negiraju da će pregovarati sa teroristima, postoje propisi koji unapred utvrđuju uslove kada se i ko sa teroristima može pregovarati. Zakon o borbi protiv terorizma Ruske federacije u član 14. ”Pregovaranje sa teroristima” kaže: ”Pri sprovođenju protivterorističkih operacija u cilju očuvanja života i zdravlja ljudi, materijalnih vrednosti, a takođe i proučavanja mogućnosti presecanja terorističke akcije bez primene sile dopušta se pregovaranje sa teroristima. Samo lica, koja je specijalno ovlastio za to rukovodilac operativnog štaba za rukovođenje protivterorističkom operacijom mogu da pregovaraju sa teroristima”.
Kad su teroristi uhapšeni, vlast ima dobru priliku da pregovara sa njima, nudeći im umanjenje kazne u zamenu za informacije. Najpoznatiji slučaj te vrste je italijanski Pokajnički teroristički zakon, koji mnogi smatraju ključnim u uspešnom obračunu sa Crvenim brigadama između 1970. i 1978. godine. Uspeh je iznenadio mnoge, jer su Crvene brigade smatrane ideološki najopredeljenijim od svih glavnih italijanskih terorističkih grupa i najnepomirljivijim u odnosu na bilo kakvu saradnju sa državom. U ovom slučaju radilo se o klasičnoj zatvoreničkoj dilemi. Prvo, zakon je dao široke mogućnosti specijalnom tužiocu da napravi ogromnu razliku u tretmanu onih koji su spremni da sarađuju (oslobođenje od izdržavanja kazne ili minimalne kazne, uz zaštitu od odmazde) i maksimalnih kazni zaprećenih onima koji odbijaju saradnju. Drugo, bila je onemogućena bilo kakva komunikacija među zatvorenicima. Treće, možda i najvažnije, međusobno poverenje uhapšenih bilo je na vrlo niskom nivou. Naime, Crvene brigade su od relativno male grupe ideološki čvrsto opredeljenih istomišljenika, koji su izrasli u veliku i složenu organizaciju koja je regrutovala i sasvim marginalne članove društva u odnosu na opšte ciljeve. Neki od tih pripadnika su bili prosto nasilnici, dovedeni da obavljaju prljave zadatke. Drugi su navodno bili zavisnici od droge, u svakom slučaju, ideološki ciljevi su za pridošlice značili mnogo manje nego za one iz prvobitnog jezgra. Stoga su uhapšeni članovi, uključujući one najortodoksnije, bili svesni toga da postoji velika mogućnost da drugi pritvoreni svedoče protiv njih. Imali su značajan podsticaj da sarađuju. Kad je veliki broj pripadnika Crvenih brigada bio u zatvoru, klupko je počelo ubrzano da se odmotava.
Pregovori između suprotstavljenih strana mogu se voditi u cilju smanjenja tenzija ili pokušaja rešavanja političke krize. U praksi, demokratske vlade ipak vode pregovore sa teroristima. Britanska vlada održava tajne kanale sa IRA iako je nakon toga IRA tokom 1984. godine izvršila napad u kome umalo nisu stradali članovi kabineta premijerke Margaret Tačer. Tokom 1987. godine Španska vlada je pregovarala sa separatističkom grupom ETA, a samo šest meseci nakon toga grupa je ubila bombom 21 kupca u supermarketu. Terorizam je često u funkciji ometanja i blokiranja pregovora o mirnom rešavanju sporova. Teroristi nastoje da efektnom i dramatičnom akcijom diskredituju pregovarače iz sopstvene nacije i poboljšaju poziciju protivnika pregovaranja na drugoj strani. Kad god bi pregovori između Palestinaca i Izraelaca poboljšali šanse za uspešan ishod, protivnici pregovaranja, militantne palestinske organizacije, izazvale bi krvav incident koji bi dovodio u pitanje snagu i iskrenost palestinskih pregovarača i ugrožavao poziciju izraelske vlade koja bi se ionako sa velikim rezervama odlučivala za pregovore. Nakon potpisivanja sporazuma u Oslu, nastavila se ista igra. Napadi su doveli do oštrih mera prema Palestincima, uključujući i kolektivno kažnjavanje zatvaranjem granica između Izraela i Gaze i Zapadne obale. Izraelski premijer Netanjahu zahtevao je da Arafat pohapsi ekstremiste. Da je Arafat pristao, palestinci bi smatrali da je podlegao izraelskom pritisku. Kad nije pristao, optužen je da podržava terorizam. Organizatori napada su uspeli (bilo kako da je Arafat odlučio) da potkopaju mirovne pregovore i ojačaju tvrdokornu desnicu u Izraelu. Kada je DŽordž Buš u leto 2003. godine organizovao mirovne razgovore između izraelskog premijera Šarona i prvog palestinskog premijera Mahmuda Abasa (koga su smatrali umerenim) i predložio mirovni plan, novi teški incidenti su doveli do prekida pregovora, Abasove ostavke i izraelskih pretnji da će proterati Arafata.
Pored svega navedenog, iako se sa teroristima i do sada pregovaralo, većina pregovora je bila iznuđena, odnosno, pregovaralo se samo kada nije preostala druga opcija ili kada su druge opcije već isprobane (upotreba sile, ekonomske sankcije, pretnje i sl.). Primera radi, dugogodišnji sukobi oko Severne Irske daju pregled različitih metoda i načina pokušaja da svaka od suprotstavljenih strana dođe u što bolju poziciju radi ispunjavanja svojih ciljeva. Engleska osvajanja Irskog ostrva počela su u XII veku i englesko-irske borbe su nastavljene narednih 700 godina, uz mnoge ustanke i krvave represije. Irski ustanak na uskršnji ponedeljak 24. aprila 1916. godine nije uspeo, ali nije bio ni uzaludan. Pobuna je trajala šest dana i ugušena je uz velike represalije britanske vojske. Britanske represalije podstakle su ponovno buđenje nacionalne svesti i povratak starih aspiracija i osećanja što je dovelo do stvaranja Irske republikanske armije (IRA). Irski parlament proglasio je nezavisnost u januaru 1919. Godine. Ustav Slobodne Irske Države, u statusu britanskog dominiona, koja je obuhvatala 26 okruga na jugu, donet je 11. septembra 1922. Godine. Severna Irska je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva. Ovakvo stanje IRA nije htela da prihvati, već je započela ogorčenu borbu protiv britanskih vlasti.
Pregovori koji su u maju 1920. godine počeli između nacionalista i britanske krune završeni su 6. decembra 1921. godine sporazumom kojim je 26 provincija sa juga dobilo samoupravu (u okviru britanske imperije), dok je 6 severnih provincija ostalo pod neposrednom vlašću Londona. Dok je većina Iraca, zamorenih trogodišnjim krvoprolićem, prihvatila činjenično stanje u očekivanju da će u zemlji nastupiti duži period mira, IRA je sporazum odbacila, ocenjujući ga kao izdaju nacionalnih interesa. Aprila 1922. godine IRA ponovo prelazi u napad i to bez podrške i solidarnosti stanovništva. Od strane katoličke hijerarhije biva optužena da je svojim aktivnostima za nekoliko godina nanela više štete Irskoj nego što su je naneli Britanci u toku decenija dominacije. IRA je tada poražena i u dužem vremenskom periodu nije igrala značajniju ulogu. Na osnovu plebiscita, donet je krajem 1937. godine novi ustav kojim je uspostavljena suverena država Irska. U decembru 1948. godine Irska je proglašena Republikom i napustila Komonvelt, britanski parlament je to prihvatio, ali je ostao na tome da je područje koje obuhvata šest okruga u Alsteru na severu ostrva i dalje deo Ujedinjenog Kraljevstva, iako Irska to nije priznala. Severna Irska je dobila svoj parlament i vladu. Ona bira 18 poslanika za Donji dom. Vlade Irske su se zalagale za mirnu reunifikaciju čitave Irske i sarađivale sa Britanijom u borbi protiv terorističkih grupa.
Sredinom 60-ih godina, IRA dobija novi polet ulaskom većeg broja intelektualaca, koji su doprineli širenju tradicionalnog jezgra sastavljenog od radnika, seljaka, zanatlija i ponekog studenta. Da bi ponovo zadobila narodnu podršku IRA se uključuje u pokrete koji se bore za građanska prava katoličke manjine u Severnoj Irskoj – zahtevajući jednakost sa protestantima. Razdor između katolika-republikanaca i protestanata-unionista, koji su za zadržavanje britanskog suvereniteta, bivao je sve zaoštreniji i krvaviji, naročito posle 1969. godine kada su počeli ozbiljni sukobi. Oživljavaju ponovo stare težnje katoličke manjine za nezavisnošću od Britanije i ujedinjenje sa maticom, ali uporedo sa tim jača i otpor protestantske većine, koja ne želi da se odrekne privilegija obezbeđenih pod okriljem britanske krune. Politički dominantne u pokrajini bile su stalno dve unionističke partije – Alsterska unionistička partija i izrazito probritanska Demokratska unionistička partija (DUP). Tome treba dodati i jako britansko vojno prisustvo. Kada su prve Britanske vojne trupe stigle u Belfast i Londonderi u avgustu 1969. godine, nisu bile dobro pripremljene za obavljanje zadataka koji su bili pred njima. Osim što su bile opterećene političkim nesporazumima, trupe su sa malo ili bez ikakve pripreme poslate da održavaju red i mir u gradovima. Ove trupe su malo bile obaveštene o funkcionisanju policije, i zbog toga su bili skloni da u svaku opasnu situaciju ulaze kao u borbu sa neprijateljem. Ovi vojnici su prethodno bili stacionirani na Rajni gde su obučavani da unište svakog sovjetskog vojnika koji bi pokušao invaziju. Ovi vojnici smatrali su da na isti način treba da unište svoje neprijatelje Irce, zbog čega su zabeležene mnoge preterane reakcije sa njihove strane. Unutar IRA dolazi do rascepa na dve struje: jedna koja je zahtevala da se odma krene sa gerilskim akcijama, i drugu, koja se zalagala za političku akciju. Tako dolazi do podele IRA na dva krila: političko – zvanično (Official) i vojno – privremeno (Provisional). Britanske trupe i alsterske snage bezbednosti, skupa sa snagama unionističke milicije, vodile su intenzivne ulične borbe sa Irskom republikanskom armijom (IRA), oružanim krilom Irske republikanske nacionalističke partije Šin Fejn.
IRA je često vršila terorističke bombaške napade, ubistva i pokušaje atentata na britanske funkcionere, uključujući i premijerku Margaret Tačer. Mnogo umereniju središnju poziciju među katolicima ima Socijaldemokratska laburistička partija (SDLP), koja zastupa pomirljiviji republikanizam. Jedna jedina partija, mala Partija alijanse, pokušava da premosti provaliju između dve zajednice. Strane u sporu su, eksplicitno ili implicitno, vlade Republike Irske i Ujedinjenog Kraljevstva, mada se one javljaju i u ulozi posrednika. Dok je političko krilo IRA obustavilo oružane akcije 1972. godine nakon negativne reakcije javnosti na ubistvo britanskog vojnika, vojno krilo nastavlja bitku za povlačenje Britanaca i ujedinjenje Irske. Od 1973. do 1978. godine politika Britanske armije drastično se menja. Britanska armija naučila je lekciju iz prethodnih grešaka. Umesto da posmatra Alister kao ratnu zonu, Britanska armija je prihvatila ulogu podrške policiji. To više nisu bili vojnici, već ogranak policijskih snaga. U tom periodu, bilo je nebrojeno mnogo pokušaja da se posreduje u konfliktu i strane navedu na nalaženje mirnog rešenja. Sporazum iz 1973. godine izgledao je najbliže tom cilju, ali su ga i republikanci i unionisti odbili. Sukob se zaoštrava između IRA i protestantskih grupa koje su koristile iste metode borbe, u kojima su najviše stradali civili. Dok se za broj žrtava protestantskih grupa ne zna pouzdano, vojno krilo IRA je priznalo u 1978. godini 81 ubistvo i 455 eksplozija, a 1979. godine 113 ubistava i 422 eksplozije.
Značajan pokušaj rešenja krize došao je posredovanjem Opsalove komisije i od najambicioznije inicijative dvojice britanskih sekretara za Severnu Irsku, Bruka i Mejhjua, koja je bar dovela do razgovora svih činilaca, uključujući i Šin Fejn, što je izgledalo da bi moglo biti osnova za sveobuhvatno mirovno rešenje. U decembru 1993. godine, premijeri Irske i Ujedinjenog Kraljevstva su potpisali okvirni sporazum o mirovnom planu za rešenje problema Severne Irske. Posle mnogo predpregovaranja i korišćenja specijalnih kanala, IRA je u avgustu 1994. godine objavila unilateralni prekid vatre i izjavila da je voljna da pregovara o budućnosti sporne teritorije. Nekoliko nedelja kasnije, alsterska unionistička milicija se takođe saglasila da prekine oružane napade. Politika snaga bezbednosti, koja je u međuvremenu evoluirala, pomogla je da se situacija smiri. Politika policije i vojske koja je usmerena na očuvanje mira bila je mnogo efikasnija od ubijanja terorista. Samo najekstremniji teroristi su pokušavali da osujete mirovne sporazume, a većina njih je izgubila podršku javnosti. Direktni i javni pregovori između britanske vlade i Šin Fejna su počeli u decembru iste godine i odmah su otvorili pitanje da li Šin Fejn mora da preda oružje u zamenu za učešće u pregovorima. Britanska vlada i unionisti su insistirali da se oružje preda pre početka pregovora, a Šin Fejn i IRA da se prvo mora postići napredak prema rešenju pre nego što se oružje preda.
Pregovori su se vukli više od godinu dana oko pitanja redosleda razgovora i mogućnosti da IRA povede oružanu borbu. Predstavnici Šin Fejna bili su isključeni iz rasprava o povlačenju oružja i zbog toga su mnoge frakcije u Šin Fejnu bile protiv daljih pregovora, jer nisu verovale u dobre namere druge strane. Glavni međunarodni posrednik u razgovorima DŽordž Mičel ugledni bivši američki senator, pokušavao je da održi pregovore, ali u tome nije uspeo. Američka administracija je nastojala da olakša pregovore, imajući posebno u vidu savezništo sa Velikom Britanijom, ali i činjenicu da je veliki broj Amerikanaca irskog porekla. Klinton je u novembru 1995. godine posetio Severnu Irsku. Pre toga je primio u Beloj kući Geri Adamsa, lidera Šin Fejna, ali nije uspeo da izdejstvuje kod Britanaca učešće Šin Fejna u pregovorima. Kako su pregovori više zapadali u ćorsokak, sve je izglednije bilo obnavljanje oružanih sukoba i nasilja, na šta je Šin Fejn još u novembru 1994. godine upozoravao. Primirje je prekinuto u februaru 1996. serijom bombaških napada na ciljeve u Engleskoj, od kojih je najdramtičniji bio na londonske dokove, ipak, ni IRA ni unionistička milicija nisu obnovili oružane napade u samoj Severnoj Irskoj. U junu je izvršen bombaški napad u Mančesteru, koji je pripisan IRA, a u oktobru je detonirana bomba od 250 kg. u britanskoj vojnoj bazi u Belfastu. Unionistička milicija je žestoko uzvratila i svaki dijalog je prekinut. Došlo je do nereda, razaranja i eksplozija u mnogim gradovima, posebno u Londonderiju i Belfastu. Kad su obe strane shvatile da sve to ne vodi dobrom, u junu 1996. su obnovljeni pregovori u Belfastu, uz učešće svih strana i posredovanje i predsedavanje DŽordža Mičela. On je posredovao u ličnom svojstvu, tj. kao eminentna ličnost, ali uz nedvosmislenu podršku američke administracije. Na samom početku, pregovori su bili ugroženi bombaškim napadom u Mančesteru. Mičel je nastojao da minimizira značaj ovog incidenta, kao i drugih kasnijih slučajeva nereda i nasilja. Početkom 1997. godine, on je održao seriju razgovora sa liderima umerenijih partija o problemu predaje oružja kao uslova za učešće Šin Fejna u pregovorima. Međutim, i Britaniji i Irskoj su predstojali izbori u prvoj polovini godine, tako da su se pregovori samo formalno vodili, da demonstriraju političku volju za održavanje mirovne inicijative. U isto vreme, Mičel je nastojao da ubedi Šin Fejn da IRA treba da obnovi prekid vatre. Vreme za suštinske pregovore došlo je posle pobede Laburista na izborima u maju 1997. godine i izbora u Irskoj mesec dana kasnije. Pokazalo se još jednom da je vladama najlakše da se upuste u delikatne i rizične pregovore na početku svog mandata. Nova britanska vlada sa premijerom Toni Blerom, 1998. godine počinje nove pregovore direktno sa Šin Fejnom. IRA je obnovila prekid vatre. Mičelov pistup da se pregovori makar i formalno održavaju i u periodima nasilja i akutnih kriza, pokazao se ispravnim, jer se nije moralo počinjati ispočetka. Veliki psihološki i politički podsticaj pregovorima je bilo postizanje sporazuma o Južnoj Africi, gde je nasilje imalo daleko veće razmere. Sem toga strane u sukobu su najzad shvatile da će ih produžavanje nasilja samo marginalizovati u pregovaračkom procesu.
Posle intenzivnog pregovaranja, u aprilu 1998. godine, na Veliki petak, pregovori su uspešno okončani. Obnovljena je samouprava u Severnoj Irskoj i ustanovljena Skupština od 108 poslanika. Irska i Velika Britanija su odustale od svojih ustavnih nadležnosti prema Severnoj Irskoj. Refenrendum u maju 1998. godine i izbori za novu skupštinu Severne Irske, u junu iste godine, potvrdili su ubedljivom većinom postignuti sporazum. Ipak, do problema je došlo u implementaciji, pre svega oko razoružanja. Konačno, 23. oktobra 1999. godine IRA je uništila svoje arsenale oružja. London je 2. decembra 2002. godine preneo vlast na Skupštinu Severne Irske. Britanija je raspisala dugo odlagane parlamentarne izbore u Severnoj Irskoj za 26. novembar. Glasači je trebalo da izađu na birališta u maju, ali je Britanija otkazala izbore, pošto je prosudila da obećanja IRA o prekidu nasilja nisu dovoljna da bi se obezbedila stabilnost postizborne vlade. Na godinu dana je zamrznut rad parlamenta, koji je ustanovljen mirovnim sporazumom iz 1998. godine. Do toga je došlo nakon što su britanski orijentisani protestanti odbili da učestvuju u vladi Severne Irske zajedno sa partijom Šin Fejn, političkim saveznikom rimokatoličke IRA, dok se ta gerilska formacija ne razoruža. London i Dablin proveli su nedelje u nastojanjima da isposreduju sporazum Šin Fejna i Partije unionista, Dejvida Trimbla, kako bi bili organizovani izbori.
Tokom 2005. godine, jedna od najstarijih terorističkih organizacija, odlučila je da se po sopstvenoj odluci razoruža. IRA je u saopštenju pozvala sve svoje aktiviste da predaju oružje i u promociji političkih i demokratskih programa učestvuju isključivo na miran način. „Verujemo da sada postoji drugačiji način da postignemo svoje ciljeve i završimo sa britanskom vlašću u našoj zemlji“, piše u saopštenju IRA. Zvanično je proglasila kraj svoje oružane kampanje protiv britanske vlasti u Severnoj Irskoj, što ne podrazumeva i odustajanje od ciljeva ove organizacije: “Svim članovima preporučujemo da učestvuju u razvoju čisto političkog i demokratskog programa isključivo u mirovnom smislu. Članovi ne smeju da se uključuju u bilo kakve druge aktivnosti”. Rukovodstvo IRA-e takođe preporučuje svojim predstavnicima da se uključe u rad Nezavisne međunarodne komisije za razoružavanje kako bi završili proces koji dokazuje da su odustali od oružja i to na način koji kao cilj ima da uveri javnost, ali i da se završi što je pre moguće.
3.3. Opšti stavovi o pregovaranju sa teroristima
Dok se veštine pregovaranja sa uspehom koriste u oblasti međunarodnih odnosa u delu koji se tiče suprotstavljanja terorizmu su veoma zapostavljene. Na zapostavljenost ove oblasti posredno utiče i stav vlasti da pregovaranje sa teroristima pokazuje slabost države i da će se ta slabost iskoristiti za nove napade na državu i društvo. Politika većine država je da se ni u kom slučaju ne pregovara sa teroristima, niti da im se čine bilo kakvi ustupci. Ova praksa nije donela mnogo uspeha jer se pokazalo da su zemlje koje su najtvrđe zagovarale stav o nepregovaranju, ujedno i najugroženije po pitanju terorizma. N

Preuzmite dokument

Preuzmite dokument

Preuzmite dokument

Preuzmite dokument